Stay Signed In
Do you want to access your site more quickly on this computer? Check this box, and your username and password will be remembered for two weeks. Click logout to turn this off.
Stay Safe
Do not check this box if you are using a public computer. You don't want anyone seeing your personal info or messing with your site.
Lopta je na sredini terena, na centru... Ocigledno je da ce utakmica poceti svakog momenta, pitanje je samo kada ce se sudija oglasiti i dati znak da mec moze da pocne... Obe ekipe su spremne i zeljno iscekuju zvuk pistaljke... I najzad, dugo iscekivani momenat- zvizduk... Odmah se krece u akciju... Sve pocinje lagano, tacnije- opusteno, svi dobro znamo kakvi su poceci bilo cega... Uvek je sve divno i ne razmislja se o tome sta ce se zbivati na kraju vec se zivi samo za taj trenutak... Onda stvari pocinju da se zahuktavaju... U razlicitim situacijama smatramo da su potezi nekih igraca i odluke sudije nepravedni i pokusavamo da nadjemo razloge i uzroke svemu tome ali najcesce bezuspesno jer treba gledati duboko ispod povrsine a mi smo u zurbi jer neprestano dolaze nova desavanja, nove nepravde koje nas zabole... Tako igra tece izvesno vreme... Uz poneku dobru akciju i uz dosta gresaka, nepravdi, faulova, tu i tamo se dosudi i neki penal (sa ili bez razloga, zavisi iz koje perspektive mi to gledamo)... Igra se nastavlja... Nema nameru da ceka da se mi otarasimo besa prouzrokovanog od strane protivnika i pomocnog arbitra... I dok mi shvatimo gde smo, kraj nam se vec smeje u lice... A onda krecu unutrasnji glasovi i nervoza koju osecamo postaje sve veca i zbog nje postajemo manje sposobni da se posvetimo igri... Ja znam kako je meni, tj. kako mi je bilo pred kraj jedne utakmice... Nakon naporne igre sa mnogo sumnji, nakon mnogo napornog rada, igranja srcem, osecam neku prazninu... Tu je samo razocaranje... Osecam se kao da su me i moji saigraci razocarali, da niko vise nije uz mene... Kako je moguce da je vec dosao kraj? Jos nisam ni pokazala sve sto umem... Nije fer, hocu da se sve ponovi! Hocu jos jednu sansu, sad kad sam razbistrila glavu necu dozvoliti da mi se ponove iste greske, ispravicu ih... Medjutim, protvnika a ni bilo koga drugog to ne zanima... To je samo jos jedna utakmica, jos jedan poraz ili pobeda u nizu... Ali kad bolje razmislim o svemu, nisam samo ja kriva za takav kraj... Pre samog kraja moji saigraci su postali moji protivnici, sva krivica ide na njih... Problem je sto sam u ovoj igri samo ja igrala srcem i borila se za `happy end`... Ovo je moja pobeda! Trebala bih to da proslavim! Medjutim, tu se javlja drugi problem... Moje srce to nije shvatilo na vreme i vec je duboko u sebe urezalo jos jedan poraz... Srce je vec organizovalo proslavu, ali ta proslava nije krunisana sampanjcem i konfetama vec suzama... Ipak je kasno da se to ispravi... Ostaje samo da se ja dobro pripremim za sledecu tekmu, da naucim na ovim greskama i da ih ne ponavljam... Idem dalje, samo napred, preskacuci prepreke... A i kad udarim u neku prepreku, samo cu ustati, otresti prasinu sa sebe, nasmejati se i nastaviti svoj put... Cekacu novi zvuk pistaljke nadajuci se da cu imati pravedniji pomocni arbitar i vernije saigrace...
